Kupovina polovnog auta bez probne vožnje deluje kao mala neprijatnost dok se ne shvati koliko se informacija gubi. Fotografije mogu sakriti zvukove, opis može preskočiti trzaje, a uredan enterijer ne govori kako se auto ponaša hladan, u krivini, pri kočenju ili pri promeni brzina. Probna vožnja nije luksuz. To je osnovni deo provere.
Postoje situacije kada prodavac ima razuman razlog za ograničenje: auto nije registrovan, nalazi se u salonu bez tablica ili treba dogovoriti termin. Ali tada mora postojati alternativa, poput pregleda u servisu, probnih tablica ili jasnog načina da se auto pokrene i proveri pod opterećenjem. Ako je odgovor samo "nema potrebe, sve je ispravno", kupac zapravo dobija signal da se od njega očekuje poverenje umesto dokaza.
Najviše se gubi kod menjača, kvačila, trapa i kočnica. Automatski menjač može delovati dobro dok auto stoji, a trzati tek u vožnji. Kvačilo može uhvatiti visoko, turbina može kasniti, trap može lupati preko sitnih neravnina, a kočnice mogu vući u stranu. Sve su to stvari koje fotografije i kratko paljenje u mestu ne rešavaju.
Probna vožnja otkriva i odnos prodavca prema kupcu. Prodavac koji želi transparentnu prodaju uglavnom nema problem da se auto proveri na razuman način. Prodavac koji stalno žuri, skraćuje rutu, izbegava hladan start ili odbija servis često pokušava da kontroliše situaciju u kojoj bi se problem čuo, osetio ili video.
Ne mora svako odbijanje probne vožnje automatski značiti prevaru, ali kupac ne treba da plaća punu cenu za nepotpunu proveru. Ako nema vožnje, nema ni iste računice rizika. Najpametnije je odustati kada prodavac ne nudi nijedan konkretan način da se stanje potvrdi. Polovan auto se ne kupuje na obećanje da je dobar, nego na proveru koja to može da izdrži.
