Euro 6 dizel često zvuči kao idealna kombinacija za kupca polovnog automobila: moderna generacija motora, niska potrošnja, bolja ekologija i dovoljno snage za put. Kod uvezenih automobila ta priča može biti tačna, ali samo ako je primerak korišćen u uslovima za koje je takav dizel napravljen. Ako nije, niska potrošnja brzo postaje slab argument pred troškovima emisijskih sistema.
Najvažnije je razumeti da Euro 6 dizel nije jednostavan dizel iz stare škole. DPF, EGR, AdBlue, senzori izduva i softver rade zajedno. Kada je auto redovno vozio duže relacije, imao kvalitetno gorivo i servisiran je na vreme, sistem može funkcionisati vrlo dobro. Kada je auto živeo na kratkim relacijama, hladnim startovima i odlaganim servisima, problemi se često skupljaju tiho dok ne stignu do sledećeg vlasnika.
Kod uvoza posebno treba proveriti logiku kilometraže. Euro 6 dizeli iz zapadne Evrope često su kupovani za autoput i velike godišnje kilometraže. To nije automatski loše, ali kilometraža mora biti iskrena. Bolje je kupiti auto sa većom, dokazivom kilometražom i urednim servisima nego primerak koji izgleda "malo vožen", a nema dovoljno dokaza da tu priču podrži.
Treba izbegavati automobile sa nejasnim softverskim intervencijama. Ako je DPF uklonjen, AdBlue ugašen ili EGR rešen samo kroz mapu, kupac preuzima tehnički, pravni i kasniji prodajni rizik. Takav auto može delovati jeftinije u trenutku kupovine, ali često samo znači da je neko pre prodaje rešio simptom, a ne stvarno stanje vozila.
Euro 6 dizel ima smisla za kupca koji prelazi dovoljno otvorenog puta i želi štedljiv automobil za duže relacije. Nema mnogo smisla za vozača koji uglavnom vozi grad, kratke ture i vikend kilometražu. Pravo pitanje nije da li je Euro 6 bolji ili lošiji, nego da li konkretan primerak i tvoja upotreba mogu da održe sistem zdravim bez stalnih kompromisa.
